hrastovi zapisi

       Više se i ne sećam kada se Žujka pojavila u našem kraju. Bio je to jedan mali, žuti psić. Duge dlake, kratkih, pomalo krivih nogu, čupavog repa, klempavih ušiju i sitne glavice sa dva krupna bademasta oka. Žujka je volela decu. Pratila ih je do škole , kaskajući veselo za njima. A onda bi čekala u školskom dvorištu da sva deca uđu. Tek kad bi zazvonilo zvono za početak nastave ona bi napuštala mesto pored ulaznih vrata i brzim kasom se vraćala nazad. Naša zgrada je bila na malom uzvišenju, udaljena od ulice desetak metara. To je bio njen prostor. Tih deset metara u krug je bilo samo njeno.Tu niko nije mogao da uđe, a da ne bude primećen. Na ljude nikada nije lajala. Ali su zato drugi psi, mačke i ptice obilazili taj deo travnjaka koji je ona ljutito čuvala. Za hladnih dana puštali smo je u zgradu. Spavala je na otiraču ispred stana u prizemlju. Kada je otoplilo, ležala bi kod ulaza, a preko dana u hladu jednog žbuna, dok je neki njen unutarnji sat ne bi prenuo iz dremeža. Tada bi brzo otrčala u pravcu škole i pre nego što se čulo poslednje zvono već stajala ispred ulaza. Sačekavši da sva deca izađu ona bi samo provirila kroz vrata i uverivši se da su svi izašli otrčala brzo za njima.                  Na Žujku smo se navikli. Svi smo je voleli, mazili, hranili, a ona nam je uzvraćala ljubav veselo mašući repom. Jednog jutra je prosto nestala. Prolazili su dani, Žujka se nije pojavljivala. Tražili smo je po celom kraju. Deca su išla oko drugih zgrada i dozivala je. Ali nje nije bilo-kao da je u zemlju propala. I kada smo izgubili svaku nadu da ćemo je ponovo ugledati Žujka je izronila ispod jedne limene garaže. Bila je malo mršavija nego kad smo je poslednji put videli. Više nije ležala ispred zgrade. Hranu koju smo joj ostavljali, odnosila je do garaže i zavlačeći se ispod vrata nestajala u njoj. A onda, jednog sunčanog jutra, za Žujkom, ispod metalnih vrata, provukla se dva klupčeta vune. Jedno crno i jedno belo.

Sa leve strane velikih staklenih vrata, oslonjena leđima na zid , na poklopcu od kutije za cipele, sedela je ona. Prvo sam primetio jaknu, koja joj je bila tri broja veća. U koju se, jer je napolju bilo još uvek hladno, devojčica utapala, podižući okovratnik, tako da je njeno maleno telo izgledalo još manje. Uvlačila je promrzle ručice u rukave, istrovremeno navlačeći jaknu preko pocepanih pantalona, ispod kojih su izvirivale dve velike muške cokule. Kad god bi se malo pomerila, ispod kratke jakne bi iskočile njene noge istovremeno otkrivajući gole potkolenice. Podigavši okovratnik skoro iznad glave, još se samo mogao videti mali nosić, sa crvenim prćastim vrhom, a iza njega dva nemirna plava oka. Sve to je pokrivala, kovrdžava, crna kosa, sa krupnim loknama. Kad god bi se vrata otvorila, malecka bi pomerila glavu da vidi ko ulazi ili izlazi iz zgrade Pošte i tada bi  lokne zaigrale preko njenog milog lika, a iz jakne se čuo tanušan,slabašan dečiji glasić: "Dajte mi neki dinar,za hleb, tako Vam Bog pomogao."

Po njemu si mogao sat da naviješ. Subota ujutro, sedam sati. Još uvek ležeći u krevetu čujem kroz otvoren prozor prepoznatljivu škripu.Polako se približava i postaje sve jača. Došavši ispod mog prozora , škripa prestade i ja začuh zvuk brezove metle po asfaltu. Podigao sam se iz kreveta i pogledavši kroz prozor ugledao poznati lik koji već tri meseca svake subote čisti moju ulicu. Isti čovek,ista okrugla kanta na istim čudnim kolicima, na kojima je levi točak bio malo veći od desnog. Isti škripavi zvuk, kad god bi ih pogurao napred, prethodno ubacivši u njih dve-tri lopate lišća, opušaka i drugog sitnog otpada koji je pokupio sa ulice. U osam sati sam obično išao na trening (trenirao sam tada košarku). Negde na pola ulice sreo bih čistača. Poželeo mu dobro jutro. On bi samo malo podigao veđe i pogledavši me dubokim crnim očima, blago nasmešio, klimnuo glavom u znak pozdrava. Sa treninga sam se vraćao negde oko podneva. Čistača ulice nisam zaticao, ali je ulica bila besprekorno čista. Nikada nisam mogao da vidim nijedan papirić, a da ga nije on pokupio.Iduće subote sam još pre sedam sati otišao u klub jer smo već u osam imali trening-utakmicu. Vrativši se oko podne kući, bilo mi je čudno da lišće i đubre nije počišćeno, već je samo prikupljeno na gomilice. Sutradan su naišli perači ulica. Jedan od njih je nešto vikao onom drugom. Očigledno ljut što lišće nije pokupljeno,već je , kako ga je mlaz vode gurao, zapušavalo slivnike. Morali su da ih čiste da bi voda oticala. Sledeće subote smo imali trening tek posle podne, ali sam se po navici probudio rano ujutro. Još ležeći u krevetu, čuo sam poznati zvuk koji se polako približava, staje ispod mog prozora i šum metle koja čisti. Nakon nekih dva sata krenuo sam u prodavnicu po hleb i mleko. Istrčavši na ulicu umalo se nisam sudario sa čistačem. Pored njega je koračao dečak, koji se skoro nije video od kante koju je pokušavao da gura. Zastao sam na tren, poželevši mu dobro jutro. On mi je kao i uvek na isti način podario osmeh. Videvši kako sa znatiželjom posmatram dečaka, rekao je: "Ovo je moj sin Milan. Polazi u prvi razred. Mi smo iz jednog sela sa Stare planine. Škola je udaljena trideset kilometara. Išao sam prošle subote po njega. Tamo nema posla. Živećemo ovde zajedno." I zagrlivši svog sina koji je imao, videh tada, iste duboke, crne oči, podiže glavu i njih dvojica odoše uz ulicu. Za njima osta škripav zvuk, koji se sve slabije čuo.

Setih se sinoć jednog sna. Stojim na raskrsnici. Na jednu stranu se pruža širok, utaban, ravan put kojim izgleda mnogi hode. Na drugu stranu vodi put; uzan, krivudav, zarastao, nalik na tunel. Na prvi pogled izgleda neprohodan. Krećem tim putem i već posle nekoliko koraka pomislih da sam možda pogrešio. Bagrenje, trnje, divlje kupine i staza koja postaje sve uža i uža. Polako se probijam dalje i samom sebi govorim; "Kud pođoh ovuda? Ovde i nema puta. Ko zna kada je poslednji put neko ovuda prošao?" Miriše bagrem. A baš čudno da ima i poneka kupina zrela. Zastanem, malo odmorim, pojedem koju kupinu, pa nastavim dalje. Na nekim mestima otvorili se mali proplanci, kao ostrva. A tu u travi-divlje jagode. Krupne, krupne kao..., a iznad njih, divlja trešnja.Spustila grane do zemlje pune roda. Sedoh onde malo u hlad da odmorim. I jedi, jedi one trešnje i jagode dok me stomak nije zaboleo. Ustadoh i nastavih dalje da se probijam kroz sada već gustu šikaru. I samo u jednom trenutku šiblje nestade i puče pogled na livadu punu poljskog cveća. A tu sa strane, ispod jedne velike bukve videh mali izvor bistre planinske vode. Priđoh do izvora i pružih ruke da zahvatim u dlanove vodu. Iako je voda bila ledeno hladna ja sam nastavio da pijem u velikim gutljajima. Pošto sam se napio vode, produžih do starog hrasta koji je stajao tu, na sred livade, praveći gusti hlad svojom ogromnom krošnjom. Bacivši gunj na zemlju, čini mi se da nisam ni glavu stigao da spustim na njega, a ja sam već zasp'o. Sećam se da mi je samo jedna misao prošla tada kroz glavu;" Šta bi, da nisam krenuo ovim putem?"

Iz magle koja se polako diže u vis, večeras se pred Vama prosipaju šarene latice najlepših životnih boja, što ih ruka umetnika donosi. Prilazeći ovim slikama, zagledajte se "dobro" u njih. Zažmurite na tren... čućete žubor vode, topot kopita i osetiti miris prirode. Udahnjujući kroz svoj krvotok i svoje nervne završetke svoju dušu, koja u muci, bolu i strahu stvara, umetnik Vam daruje najveće bogatstvo života-ljubav. Zagledajte se "dobro" u ova umetnička dela i ponesite tu ljubav Vašoj kući. 

Hrastovi zapisi doneće Vam zanimljive priče!