hrastovi zapisi

Po njemu si mogao sat da naviješ. Subota ujutro, sedam sati. Još uvek ležeći u krevetu čujem kroz otvoren prozor prepoznatljivu škripu.Polako se približava i postaje sve jača. Došavši ispod mog prozora , škripa prestade i ja začuh zvuk brezove metle po asfaltu. Podigao sam se iz kreveta i pogledavši kroz prozor ugledao poznati lik koji već tri meseca svake subote čisti moju ulicu. Isti čovek,ista okrugla kanta na istim čudnim kolicima, na kojima je levi točak bio malo veći od desnog. Isti škripavi zvuk, kad god bi ih pogurao napred, prethodno ubacivši u njih dve-tri lopate lišća, opušaka i drugog sitnog otpada koji je pokupio sa ulice. U osam sati sam obično išao na trening (trenirao sam tada košarku). Negde na pola ulice sreo bih čistača. Poželeo mu dobro jutro. On bi samo malo podigao veđe i pogledavši me dubokim crnim očima, blago nasmešio, klimnuo glavom u znak pozdrava. Sa treninga sam se vraćao negde oko podneva. Čistača ulice nisam zaticao, ali je ulica bila besprekorno čista. Nikada nisam mogao da vidim nijedan papirić, a da ga nije on pokupio.Iduće subote sam još pre sedam sati otišao u klub jer smo već u osam imali trening-utakmicu. Vrativši se oko podne kući, bilo mi je čudno da lišće i đubre nije počišćeno, već je samo prikupljeno na gomilice. Sutradan su naišli perači ulica. Jedan od njih je nešto vikao onom drugom. Očigledno ljut što lišće nije pokupljeno,već je , kako ga je mlaz vode gurao, zapušavalo slivnike. Morali su da ih čiste da bi voda oticala. Sledeće subote smo imali trening tek posle podne, ali sam se po navici probudio rano ujutro. Još ležeći u krevetu, čuo sam poznati zvuk koji se polako približava, staje ispod mog prozora i šum metle koja čisti. Nakon nekih dva sata krenuo sam u prodavnicu po hleb i mleko. Istrčavši na ulicu umalo se nisam sudario sa čistačem. Pored njega je koračao dečak, koji se skoro nije video od kante koju je pokušavao da gura. Zastao sam na tren, poželevši mu dobro jutro. On mi je kao i uvek na isti način podario osmeh. Videvši kako sa znatiželjom posmatram dečaka, rekao je: "Ovo je moj sin Milan. Polazi u prvi razred. Mi smo iz jednog sela sa Stare planine. Škola je udaljena trideset kilometara. Išao sam prošle subote po njega. Tamo nema posla. Živećemo ovde zajedno." I zagrlivši svog sina koji je imao, videh tada, iste duboke, crne oči, podiže glavu i njih dvojica odoše uz ulicu. Za njima osta škripav zvuk, koji se sve slabije čuo.