hrastovi zapisi

Setih se sinoć jednog sna. Stojim na raskrsnici. Na jednu stranu se pruža širok, utaban, ravan put kojim izgleda mnogi hode. Na drugu stranu vodi put; uzan, krivudav, zarastao, nalik na tunel. Na prvi pogled izgleda neprohodan. Krećem tim putem i već posle nekoliko koraka pomislih da sam možda pogrešio. Bagrenje, trnje, divlje kupine i staza koja postaje sve uža i uža. Polako se probijam dalje i samom sebi govorim; "Kud pođoh ovuda? Ovde i nema puta. Ko zna kada je poslednji put neko ovuda prošao?" Miriše bagrem. A baš čudno da ima i poneka kupina zrela. Zastanem, malo odmorim, pojedem koju kupinu, pa nastavim dalje. Na nekim mestima otvorili se mali proplanci, kao ostrva. A tu u travi-divlje jagode. Krupne, krupne kao..., a iznad njih, divlja trešnja.Spustila grane do zemlje pune roda. Sedoh onde malo u hlad da odmorim. I jedi, jedi one trešnje i jagode dok me stomak nije zaboleo. Ustadoh i nastavih dalje da se probijam kroz sada već gustu šikaru. I samo u jednom trenutku šiblje nestade i puče pogled na livadu punu poljskog cveća. A tu sa strane, ispod jedne velike bukve videh mali izvor bistre planinske vode. Priđoh do izvora i pružih ruke da zahvatim u dlanove vodu. Iako je voda bila ledeno hladna ja sam nastavio da pijem u velikim gutljajima. Pošto sam se napio vode, produžih do starog hrasta koji je stajao tu, na sred livade, praveći gusti hlad svojom ogromnom krošnjom. Bacivši gunj na zemlju, čini mi se da nisam ni glavu stigao da spustim na njega, a ja sam već zasp'o. Sećam se da mi je samo jedna misao prošla tada kroz glavu;" Šta bi, da nisam krenuo ovim putem?"