hrastovi zapisi

       Više se i ne sećam kada se Žujka pojavila u našem kraju. Bio je to jedan mali, žuti psić. Duge dlake, kratkih, pomalo krivih nogu, čupavog repa, klempavih ušiju i sitne glavice sa dva krupna bademasta oka. Žujka je volela decu. Pratila ih je do škole , kaskajući veselo za njima. A onda bi čekala u školskom dvorištu da sva deca uđu. Tek kad bi zazvonilo zvono za početak nastave ona bi napuštala mesto pored ulaznih vrata i brzim kasom se vraćala nazad. Naša zgrada je bila na malom uzvišenju, udaljena od ulice desetak metara. To je bio njen prostor. Tih deset metara u krug je bilo samo njeno.Tu niko nije mogao da uđe, a da ne bude primećen. Na ljude nikada nije lajala. Ali su zato drugi psi, mačke i ptice obilazili taj deo travnjaka koji je ona ljutito čuvala. Za hladnih dana puštali smo je u zgradu. Spavala je na otiraču ispred stana u prizemlju. Kada je otoplilo, ležala bi kod ulaza, a preko dana u hladu jednog žbuna, dok je neki njen unutarnji sat ne bi prenuo iz dremeža. Tada bi brzo otrčala u pravcu škole i pre nego što se čulo poslednje zvono već stajala ispred ulaza. Sačekavši da sva deca izađu ona bi samo provirila kroz vrata i uverivši se da su svi izašli otrčala brzo za njima.                  Na Žujku smo se navikli. Svi smo je voleli, mazili, hranili, a ona nam je uzvraćala ljubav veselo mašući repom. Jednog jutra je prosto nestala. Prolazili su dani, Žujka se nije pojavljivala. Tražili smo je po celom kraju. Deca su išla oko drugih zgrada i dozivala je. Ali nje nije bilo-kao da je u zemlju propala. I kada smo izgubili svaku nadu da ćemo je ponovo ugledati Žujka je izronila ispod jedne limene garaže. Bila je malo mršavija nego kad smo je poslednji put videli. Više nije ležala ispred zgrade. Hranu koju smo joj ostavljali, odnosila je do garaže i zavlačeći se ispod vrata nestajala u njoj. A onda, jednog sunčanog jutra, za Žujkom, ispod metalnih vrata, provukla se dva klupčeta vune. Jedno crno i jedno belo.